Liminal Lens: iskustva vaninstitucionalnih fotografskih praksi na sajmu fotografije u Budimpešti
“A dream that was thought to be already over” predstavlja kustosku selekciju fotografskih slika i objekata, arhivskih fotografija i projekcija, nađenog teksta, sa idejom da se istraži savremeno polje i materijalnost fotografije, kao i nepovezanost savremene stvarnosti kroz pogled na fenomen odmora, poveznica druženja, neobjašnjivih konekcija i humanističkog sna dvadesetog veka.
Deja reve, što znači „već sanjan“, opisuje osećaj koji imamo kada se vraćamo u san koji smo već imali. Jake emocije koje nas neobjašnjivo drže, osećaj slutnje ili blagosti, bliskosti sa prostorom sna dugo po buđenju. Naslov izložbe aludira na to osećanje, okupivši autore čiji je rad zaokupljen atemporalnom lepotom trenutaka izgubljenih u vremenu, često neprimećenih ili uhvaćenih u osami. Slike mesta na putovanjima koja prolaze pored nas; odsjaj svetla na kantici kasnog letnjeg cveća primećen u toku razgovora; neka draga lica predana samoći; zamišljeni prostori koje osećamo kao deo sećanja. Troje autora - Mia Ćuk, Srđan Veljović i Marija Ćalić - uvode nas ponovo u taj prostor, podsećajući nas da ponovo sagledamo nekadašnje vrednosti i snove.
Radeći sa kombinacijom fotografije, kolaža, smole i drugih materijala, Marija Ćalić stvara granične simboličke prostore koji ispituju pojavnost materijalnog sveta. Njen ledeno tajanstveni „Neurorezervoar“ prati ideju o „učaurenju oblika materijalnog sveta“ dok zaliva tanke listove fotografija slojevima poluprovidne smole, poigravajući se ranjivom prirodom fotografije-kao-drugog.
Mia Ćuk koristi utišavanje kao metod ponovnog uspostavljanja i preusmeravanja posmatrača ka poeziji svakodnevice. Njen rad se može čitati kao skoro fotografski, jer koristi medij fotografije za sagledavanje previđenog, a ne da dokumentaciju očiglednog i vidljivog. Njeno interesovanje za materijalnost fotografije vodi je ka gestu slike, u činu brisanja i nestajanja slika, a ne njihovog stvaranja.
Konceptualni dokumentarista Srđan Veljović, poznat po ciklusima urbanih fotografija 90-ih, otkriva intimni prostor prijateljstva i razonode. Serija „Neobavezne refleksije u vremenu“ bavi se ličnim prostorom, rezonantnim slikama proteklih leta saturisanim - a ne izbledelim - prolaskom vremena. Svo troje umetnika prelaze preko naprslina sećanja, eksperimentišu sa prostorom i aromama starih filmskih kadrova, ličnih i pronađenih arhiva, intervencija unutar i oko ruba fotografije.
Deja reve, što znači „već sanjan“, opisuje osećaj koji imamo kada se vraćamo u san koji smo već imali. Jake emocije koje nas neobjašnjivo drže, osećaj slutnje ili blagosti, bliskosti sa prostorom sna dugo po buđenju. Naslov izložbe aludira na to osećanje, okupivši autore čiji je rad zaokupljen atemporalnom lepotom trenutaka izgubljenih u vremenu, često neprimećenih ili uhvaćenih u osami. Slike mesta na putovanjima koja prolaze pored nas; odsjaj svetla na kantici kasnog letnjeg cveća primećen u toku razgovora; neka draga lica predana samoći; zamišljeni prostori koje osećamo kao deo sećanja. Troje autora - Mia Ćuk, Srđan Veljović i Marija Ćalić - uvode nas ponovo u taj prostor, podsećajući nas da ponovo sagledamo nekadašnje vrednosti i snove.
Radeći sa kombinacijom fotografije, kolaža, smole i drugih materijala, Marija Ćalić stvara granične simboličke prostore koji ispituju pojavnost materijalnog sveta. Njen ledeno tajanstveni „Neurorezervoar“ prati ideju o „učaurenju oblika materijalnog sveta“ dok zaliva tanke listove fotografija slojevima poluprovidne smole, poigravajući se ranjivom prirodom fotografije-kao-drugog.
Mia Ćuk koristi utišavanje kao metod ponovnog uspostavljanja i preusmeravanja posmatrača ka poeziji svakodnevice. Njen rad se može čitati kao skoro fotografski, jer koristi medij fotografije za sagledavanje previđenog, a ne da dokumentaciju očiglednog i vidljivog. Njeno interesovanje za materijalnost fotografije vodi je ka gestu slike, u činu brisanja i nestajanja slika, a ne njihovog stvaranja.
Konceptualni dokumentarista Srđan Veljović, poznat po ciklusima urbanih fotografija 90-ih, otkriva intimni prostor prijateljstva i razonode. Serija „Neobavezne refleksije u vremenu“ bavi se ličnim prostorom, rezonantnim slikama proteklih leta saturisanim - a ne izbledelim - prolaskom vremena. Svo troje umetnika prelaze preko naprslina sećanja, eksperimentišu sa prostorom i aromama starih filmskih kadrova, ličnih i pronađenih arhiva, intervencija unutar i oko ruba fotografije.
